Dok se u Federaciji BiH obilježava kraj ere malih hidroelektrana, u Republici Srpskoj – svega nekoliko stotina metara od izvora Plive – počinju novi radovi. Uprkos protestima građana i poništenoj ekološkoj dozvoli za mHE “Jovići”, u opštini Šipovo pokrenuta je gradnja druge hidroelektrane – “Kužo 1”.
Povodom toga, razgovarali smo sa Vladimirom Topićem iz Centra za životnu sredinu, koji godinama prati ovu oblast.
Kako komentarišete sve što se dešava oko izgradnje mHE “Kužo”, posebno kad se uzme u obzir da je nedavno poništena ekološka dozvola za drugu mHE “Jovići”?
“Projekat mHE “Kužo” je star više od pet godina. Ranije se radilo o adaptaciji stare vodenice, a sada privatna firma planira dograditi objekat i napraviti malu hidroelektranu snage 249 kW. Iako se radi o minimalnoj snazi, radovi već sada donose štetu rijeci i njenom koritu. Lokalitet izvora Plive je planiran za uspostavljanje zaštićenog područja u rangu Parka prirode, a ima i veliki turistički značaj. Ovakvom gradnjom se uništava priroda, a građani nemaju nikakvu korist – osim što se otvara put za dalje devastacije.”
Da li postoji bojazan da će ovakvih projekata biti još u Šipovu, na Plivi i Janju? Da li je ovo obrazac koji bi mogao biti primijenjen i u drugim opštinama?
“Apsolutno. Trenutno imamo oko 20 aktivnih lokacija za koje se planira izgradnja elektrana, sve na osnovu starih koncesionih ugovora. Dobro je što novih koncesija nema i što su podsticaji ukinuti još prije tri godine, ali najveći problem su upravo stari projekti koji se recikliraju. Primjer iz Šipova pokazuje da čak i kad zajednica postigne pobjedu – kao u slučaju “Jovića” – investitori i dalje traže načine da proguraju druge projekte u blizini.”
Koliko je ovakav projekat opasan za samu rijeku Plivu?
“Ogromno je pitanje što se ovaj projekat nalazi tik uz izvor Plive, jednog od najvećih izvora pitke vode u Evropi. Udar na prirodni tok, nasipanje pijeska, preusmjeravanje – sve to ugrožava vodozahvate za piće i uništava lokalni biodiverzitet. Takođe, Pliva ima ogroman potencijal za ekoturizam, a hidroelektrane su nespojive s tim. Umjesto da se područje zaštiti, ono se pretvara u gradilište.”
Da li Zakon o koncesijama predviđa bilo kakve mehanizme u slučaju kašnjenja s realizacijom projekta?
“Zakon jeste jasan – ugovori podrazumijevaju rokove, uslove i obaveze. Međutim, imamo mnoštvo slučajeva gdje ništa od toga nije ispoštovano, a ugovori i dalje opstaju. Ministarstva i Vlada imaju zakonski osnov da raskinu te ugovore bez naknade investitorima, ali ne pokazuju volju. Mi smo slali inicijative Ministarstvu, Pravobranilaštvu, Komisiji za koncesije – sve uzalud.”
Imate li podatke o broju ovakvih slučajeva širom RS?
“Itekako. Osim Plive, imamo i ugovor za 7 hidroelektrana na Gornjoj Neretvi, zatim projekte na Sutjesci… U svim slučajevima smo dokumentovali propuste, ali vlasti nisu reagovale. To pokazuje da koncesioni sistem nije pod javnim nadzorom, već funkcioniše kao privatni dogovor investitora i institucija. Zato smatramo da je krajnje vrijeme za reformu koncesione politike, gdje će i javnost imati pravo glasa. Dok se u FBiH vrši zabrana, ostaju i stare koncesije na koje ćemo i dalje obratiti pažnju, a u Republici Srpkoj ćemo aktivno raditi da zaustavimo postojeće projekte jer su loši i jer postoji osnov da se ti ugovori raskinu ali i da zabranimo nove projekte.”
Primjer Plive postaje ogledalo šireg problema u Republici Srpskoj – institucionalne pasivnosti, političke sprege i ignorisanja glasova lokalnih zajednica. Dok se u Federaciji BiH usvaja zakon koji zabranjuje nove MHE, u Republici Srpskoj stare koncesije i dalje “žive”, uprkos dokazima o štetnosti.
Borba za Plivu je tek jedna u nizu, ali bi mogla postati presedan – ukoliko bude shvaćena ozbiljno.
Dejan Rakita / GERILA
