Baš je bilo teško: valjalo je svakog jutra poraniti, udrobiti šaku kukuruznog hljeba u šolju hladnog mlijeka, navući poderane patike, ogrnuti izbušenu majicu, nazuti dva broja manje cokule i krenuti na njivu. Baš je bilo teško: valjalo je popeti se na traktor, izaći na njivu, rastjerati nesanicu, navući vindjaknu, razgrnuti vlažnu zemlju, zabiti malene prste u prohladnu crnicu i istovariti prvi sepet krompira na jedva razvučeni najlon.
Bilo je baš, baš teško: valjalo je stresati ljepljivu zemlju sa krupne i sitne krtole, valjalo je raditi dok su se drugi dječaci u selu i oko sela kupali u obližnjem jezercu, jurili za loptom i tražili vrganje i lisičarke po okolnim šumarcima, valjalo je ponovo zabijati malene prste u sasušenu crnicu koja je rezala poput jutarnje britve, valjalo je stiskati zube, zadržavati suze i nositi se sa teškim seoskim životom koji je svuda težak, ali je najteži u Lijevču.
Ali, dijete je poraslo. Više ne ide na njivu, za doručak mu ne nose proju i sinoćnje kiselo mlijeko, ne nosi izraubovane trenerke i raskupusane patike, ne okopava i ne sije, prsti mu više ne krvare. Dijete koje je poraslo sada ima njive koje drugi obrađuju, ima krompir koji drugi vade, šljive koje drugi tresu, rakiju koju drugi peku, slaninu koju drugi pajcaju i suše. Nosi najbolja odijela, hoda u udobnim cipelama, vozi skupa i najskuplja auta, iz kreveta na kojem jedva da i spava više ne vire federi.
Više nije teško kao što je nekada bilo. Dijete je napravilo sebi jezero, preko jezera je podiglo most, kupilo je nekoliko dunuma najplodnije zemlje, podiglo je jednu kuću, drugu kuću, treću kuću, kupilo je četvrti stan, peti stan, šesti stan, otvorilo je firmu, pa još jednu, i još jednu. Dijete nije alavo na pare, nije prokleto, samo ne želi ponovo da se vrati na njivu, ne želi da mu prsti ponovo krvare dok u sasušenoj zemlji traži krompir, ne želi da ponovo mora ono što nikada i nije htio.
I dalje je teško, ali nije teško kao što je bilo. Dijete koje je poraslo i dalje udara po zemlji, ali sada to radi bez motike, budaka i lopate. Udara svojski, na momente krvnički, kao da nije njegova. Nekada je iz nje vadio krompir, sada bez sata sna traži zlatnu žilu za zlatnom žilom. Oni sa kojima je krčio zemlju kada je bio mali naučili su ga da će imati onoliko koliko naradi i on zbog toga ne staje. Uvijek je malo, nikada nije dovoljno, vazda nedostaje samo još jedan kilogram, samo još jedna litra, samo još jedan milion. U njemu stanuje armija gladnih udarnika koja neće leći ni kad više ne bude mogla da stoji.
Baš je bilo teško, ali zapamtio je ono što mu je rekao đed dok su odmarali u hladovini golemog hrasta: Sine, nije život jedan dan. Dobro je naučio tu lekciju gledajući u kilograme i kilograme izvađenog krompira i stežući krvave šake. Nije život jedan dan. Nije, pa taman da je najgori na svijetu. Nije život jedan dan. Ni jedan mandat. Nije život jedna kuća, jedan stan, jedna vikendica, jedna firma. Nije život jedan tender, jedna javna nabavka, jedan posao, jedan dogovor, jedna nagodba. Nije život jedan zakon, jedan ustav, jedna deklaracija, jedan referendum.
Nema tog posla kojeg dječak danas ne može opravdati nekom naukom koju je čuo u djetinjstvu. Svaki metak prvo uvije u divne misli mudrih staraca, pa tek onda opali. Ponaša se poput lopova koji se prvo pričesti, a onda ukrade ikone iz oltara. Napravio je veliki posao otkako je utekao sa njive – proširio je, umnožio i razvio – ali je daleko mirnije spavao kada se nakon cjelodnevnog vađenja krompira rušio na istrošeni madrac. Sada ima sve, ali nema nikoga ko bi mu rekao: Sine, nije život jedna vlast.
Goran Dakić
