Nije sada najteže onome koji je pao nakon dvadeset godina. Ako cara ne okuju, imaće od čega da živi. Neće morati čekati svaki sedmi da legne penzija. Ni sredinu mjeseca da mu poštar donese borački. Ako ga ima. Ako ga nema, svejedno će ga dobijati. Neće morati da se brine ima li dovoljno da spremi slavu i da dočeka polaznike za Božić. Naći će se u buretu dovoljno rakije i u trapu dovoljno krompira. Biće da se prezimi, a biće i da se požene i poudaju oni koji još ni u obdanište nisu krenuli.
Nije sada najteže ni najbližima kojima je uvijek najteže. Pogotovo kada imaju najviše. Pa im bude teško što nemaju još više. Biće i mliva i koljiva. Ostaće poneki poslić, bar jedan ili dva honorara, tri-četiri kuma čija kesa uvijek mora da (iz)gori. Ne treba da se plaše. Neće nositi prošlogodišnje cipele, neće o preplanula ramena kačiti torbice koje su prije dva mjeseca izašle iz mode, neće na njegovane i od rada odmorne ruke stavljati satove od svega nekoliko stotina maraka. Ko je jednom imao toliko koliko oni imaju – imaće uvijek.
Kome je onda najteže? Prijateljima nije, jer prijatelja u takvom poslu zapravo nikada i nema. Prijatelj je onaj koji može da sredi ili namakne ili onaj kome može krišom da se otme. Onima kojima je do juče bilo važno da glavni bude snažan i nedodirljiv – jer su se lakše zaklanjali za njegova leđa dok su radili isto što i on samo u manjem procentu – sutra će biti bitno samo da dokažu da ga zapravo nikada nisu ni voljeli. Dok je glava iznad vode još će ga nekako i braniti, ali čim se donja usna pokvasi biće po onoj Borinoj: priča o ljubavi obično ugnjavi.
Nije najteže ni onima koji se nalaze u drugom ešalonu. Zašto bi i bilo? Kum je, recimo, dobio posao vijeka za koji se toliko borio na robiji. Svi su oni podjednako loši i podjednako kvarni da bi bili hrabri i u porazu. Lako je, uostalom, biti junačina u blindiranoj mečki, sa vrećama dukata u gepeku i armijom nabildanih i naoružanih koji sve to čuvaju. Ni njima neće biti teško kada se kraj priče sa tri svede na jednu tačku, jer ko zna gdje je šta zakopano, gdje je šta kupljeno, na koga je šta prepisano. U ovoj zemlji ionako cehove plaćaju samo oni koji najmanje imaju.
Ako nikome od njih nije najteže, kome onda jeste? Onima koji brane „palog anđela“ iako to od njih niko nije tražio; onima koji ga brane srčanije nego oni koji imaju daleko više razloga da to čine; onima kojima niko neće zamjeriti ako ne stave svoje ime i prezime na pismo podrške. Na njihovu podršku niko ne računa, jer niti je ona kome bitna, niti je okvir nekakvog višeg cilja, ali njihov je unutrašnji impuls ipak snažniji od onoga što oni spolja jesu. U pravu je Đorđe Džandar kada okupljenima u kafani kaže: Ja sam u policiji radio za pare, a vi radite iz ljubavi. Tolika netražena ljubav ipak nije prirodna.
Kada je Sud BiH donio prvostepenu presudu u procesu protiv Milorada Dodika, među mnogima koji su se tada oglasili bilo je i Udruženje književnika Republike Srpske. Ne sjećam se šta je u tom nesrećnom saopštenju pisalo, kratka pretraga me nije do njega dovela, ali to, na koncu, nije ni bitno. Udruženje književnika Republike Srpske, na čijem se čelu nalazi književnik koji sam sebi daje nagrade – što je fakat koji uvijek treba posebno naglasiti – nikada i ni za šta nije bilo toliko zabrinuto koliko je bilo zabrinuto za političku sudbinu predsjednika Srpske.
Nije ga briga za uništeno izdavaštvo, nije ga briga za kompromitovane nagrade, nije ga briga za mizerne procente koje dobija iz budžeta, nije ga briga za bruku kojom se redovno bruka, ali mu je srce preskočilo kada je predsjednik presuđen. Tamo gdje je sloboda potpuna, a književnost je upravo to, hartiju mrče robovi koji bi za još jedan mandat sa mirom sveca i u pozi netaknutog mislioca prodali i ono na čemu sjede. Ako im je za utjehu, dugo ništa bolje od tog saopštenja nisu ni napisali.
Kada je Apelaciono vijeće Suda BiH potvrdilo prvostepenu presudu Dodiku i kada je CIK BiH predsjedniku oduzeo mandat, podrške su bile još snažnije i učestalije. Među mnogima izdvaja se ona Audio-vizuelnog centra Republike Srpske među kojima se nalazi desetak, kako se to stručno kaže, kulturnih radnika. Onih radnika kojima nije smetalo kada je isti taj predsjednik prošle godine, povodom Dana republike, odlikovao Mladena Matića (a ne Matovića), Nikolu Friganovića (a ne Nikolinu Friganović), Dobrivoja Agatovića (a ne Dobricu Agatonovića) i Aleksandra Stojanovića (a ne Stojkovića). Tada je hrabrost tezgarila.
Sjeća li se neko od ovih koji „ukazuju na opasnost urušavanja ustavnog poretka i pokušaja da se obesmisli volja naroda“ onih 50.000 maraka koje je prije dvanaest godina Ministarstvo prosvjete i kulture dalo za snimanje serije o Petru Kočiću? Je li pogledao neko makar prvu klapu te serije? Koliko je onomad para potrošeno da se postavi Hamlet na Kastelu? I da li je ta predstava odigrana više od dva puta? Zašto je Republika Srpska deset godina plaćala članstvo u Euroimagesu snimivši jedan jedini dugometražni igrani film? To hrabre ratnike ne zanima, ali sami sebe pojedoše zbog „linča demokratije i ustavne relativizacije volje naroda“. Takvima je zaista najteže, jer znaju, što bi iz dalekog Trsta poručio Atif Tanović zbunjenom Aliji Osmanoviću, da ipak nisu ono što jesu.
Goran Dakić
