Đe si, direktore? Ima li te među živima? Šta radiš? Je li ti vruće? Lijepi li ti se košulja za oznojena leđa? Peče li te pod kosom kad „izađeš ispod klime“? Svrbi li te pod pazuhom? Kako razgoniš ove vatre koje nas sažižu danima? Je li i tebi dodijalo?
Čuli smo se, čini mi se, prošle godine u ovo doba. Vode nije bilo u ponedjeljak, pa je nije bilo u utorak, nije dolazila ni u srijedu… One tvoje džaba zvati: ili se ne javljaju ili ništa ni o čemu ne znaju. Pa sam nazvao tebe. Rekao si mi tada da čistite taložnice, da zbog toga danima nema vode i da nakon čišćenja taložnica problema sa vodom više neće biti.
I tačno je tako bilo. Ali, svako je političko obećanje, makar bilo i direktorsko, jalova investicija. Taj se pojas za spasavanje u pola koraka pretvori u betonske „cipele“. Vode, evo, nema treći dan. Tačnije – treću noć. Nestane dva sata prije ponoći i dođe sutradan debelo iza podneva. Ako umiješ da računaš, a valjda bar to umiješ, lako ćeš sračunati da vode u potonja tri dana nije bilo dan i po. Da pomognem još malo: jedan dan ima 24 sata. De vidi koliko tri dana imaju časova i koliko sati u ta tri dana nije bilo vode.
Jesi li ti pri sebi? Ko si ti da zavrćeš i odvrćeš vodu kako ti se namjesti? Ko si ti da odlučuješ kada će neko imati vodu, a kada je neće imati? Ko si ti da govoriš kada ću se kupati, a kada neću moći? Ko si ti da mi određuješ kada ću se napiti iz česme, a kada iz bureta? Ko si ti da naređuješ kada ću prskati paprike, kada ću zalijevati paradajz? Ko si ti da dijeliš naselja na ona koja imaju vodu i na ona koja nemaju vodu?
Ne znaš kako da popraviš pokvareno? Makni se. Ne znaš kako da napraviš? Ima, valjda, ko zna. Ne znaš šta ćeš sa starim sistemima, uskim cijevima, čestim nestancima struje? Reži lozu, sadi jabuke, idi na vodu. Šta ćeš tu ako ne znaš? Je li te neko goni da radiš ono što ne umiješ? Traži li ti neko da se baviš onim što očigledno nije za tebe? Predaj se, povuci se, odustani. Nije sramota priznati poraz, bruka je u porazu toliko istrajavati.
Imaš li ti, direktore, vode? Curi li iz tvojih slavina? Možeš li da sapereš udarnički znoj pet puta dnevno? Možeš li ujutro da se umiješ k'o čovjek? Opereš li zube onako kako se zubi peru ili nalijevaš u čašu ono malo jada što si veče prije uhvatio u dva bidona? Radi li ti veš-mašina? Pere li noću usaftane gaće i natopljene čarape? Ili sve prljavo – a toga svaki dan ima bar jedna korpetina – nosiš familiji na pranje, sušenje i peglanje?
Deset dana gorimo k'o rasada. Dahćemo i sopćemo poput izmorenih kerova. Vruće je, direktore, pogano je vruće. Valjalo bi nam da u takvim uslovima imamo vode. Ne pola dana, ne trećinu dana, nego cijeli dan. Da možemo da se skvasimo kad nas stisne. Da možemo da se saperemo kad više ne možemo da trpimo. Ne možemo vazda piti hladne špricere. Ne možemo i za doručak i za ručak i za večeru kusati rashlađene lubenice da se vi slučajno ne biste uvrijedili što ste nesposobni.
Kako znate ograditi onoliku rijeku, a ne znate popraviti napuklu cijev? Kako znate sve što ne treba i što vam niko nije tražio, a ne znate ono što jedino trebate da znate? Kako, bog vas jeb'o dragi, kako ne znate zimi očistiti snijeg, kako s jeseni ne znate pokupiti lišće, kako ljeti ne znate pustiti vodu? Jeste li i to vidjeli u Birmingemu? Pitao sam te, direktore, već jednom, evo da te pitam opet: ima li vode kod tebe u kuhinji, u klozetu, na česmi ispred kuće? Ima li je u bazenu ako imaš bazen?
Možda tebi ništa nije jasno. Možda smatraš da tako treba. Kako da ti objasnim onda ono što je i običnom srpskom volu jasno: ljudima treba voda! Ne možeš ostavljati ljude bez vode jedan dan, dva dana, tri dana, sedmicu. Nije voda jabukovo sirće, pa da se može bez njega. Jesi rekao prošlo ljeto da neće biti problema s vodom? Jesi. Ima li problema s vodom ponovo? Ima. Šta si ti u toj nejednačini?
Još malo pa je na adresi s koje ovo pišem neće biti cijela dvadeset i četiri sata. Vode, Draškova vodovodna čestice, vode! Šta ti radiš kad zakopčaš šlic i spustiš dasku? Povučeš, je l tako? A šta radiš kad se obrišeš, kad ustaneš, navučeš gaće i okreneš se? Opet povučeš, zar ne? Ne moraš iz kanistera sipati u lavore, a iz lavora sasipati u šolje. Ne moraš trpiti smrad na plus četrdeset zato što ti je prodavnica daleko ili nemaš vremena da odeš do nje. Ne moraš se noću nervozno prevrtati po krevetu. Ustaneš, rashladiš se pod tušem i zaspiš kao da iz svih česmi izbija Pliva.
Može kroz ovaj grad da protiče još sto i jedan Vrbas, pa će sve opet biti isto. Svaki ćete taj Vrbas betonirati, svaki ćete preorati, svaki ćete ograditi kao da vam je đedovina, a vode opet neće biti čim ugrije. Opet će ljudi kukati, ponovo će ljutiti izlaziti na ulice, opet ću ja bijesan pisati i ponovo će tebe boljeti između kukova zbog svega toga. Greota je samo u tome što nema dovoljno vode koja bi sve vas saprala.
Goran Dakić
