Ne idem u Palatu Republike otkako se desilo ono što se desilo. Mrzi me da me vraćaju, još više me mrzi da se na mene istresaju nervozni i nadmeni policajci i radnici obezbjeđenja. Nema, uostalom, šta tu da se čuje, a još manje ima šta da se pita. Ili pravo na pitanja imaju oni koji nemaju šta da pitaju ili se odgovori na „nezgodna“ pitanja svedu na uvrede i prijetnje, a bilo kakav odgovor na licu mjesta nije moguć.
Ne odlazim ni u Vladu. Ako me nešto zanima, pošaljem pitanja. Ukoliko ne dobijem odgovore, napišem onako kako jedino mogu. Ne znam, na koncu, ni sve ministre. Nisam siguran da bih znao da kažem ko vodi koji resor. Na skupštinskim zasjedanjima ministri uglavnom zijevaju, čačkaju noseve, drljaju po telefonima, a njihovi zamjenici ili pomoćnici pokušavaju da objasne poneko slovo zakona, poneki amandman i poneku deklaraciju.
Sve rjeđe odlazim i u Narodnu skupštinu. To više zaista ne mogu da slušam. Ako i odem, odem zbog pasulja. Ili da „nahvatam“ što više izjava u što kraćoj jedinici vremena. Ne mogu više da slušam baražnu vatru iz Vukanovih rovova, ne mogu da slušam nemušte i nevješte replike šefa Kluba poslanika SNSD-a, a ponajmanje mogu da slušam pravednički bijes neuravnoteženog doktora Stevandića i njegovih bočnih ađutanata.
I do grada se spuštam sve teže i sve mrže. Govorio sam nekada da mi na Laušu nedostaju samo dvije stvari, pa da s tih kotâ ne mrdam: Ruža i Vrbas. Kafana je zatvorena, razlog manje da se bilo kuda krećem, jedino još Vrbas da potekne od Sirana prema Kožari, a kako je mladi župan banjolučki krenuo da ga ore i da ga preorava… Mrsko mi je gledati u šta se pretvara onaj lijepi grad koji sam zavolio i koji sam volio svih ovih godina.
Ali, ponekad pustim korak. Prije nekoliko dana siđem do Skauta da popijem kafu-dvije. Nisam čest gost na toj adresi, ali htjelo mi se uz Vrbas, a i biblioteka je relativno blizu. Sve je uzalud. Nema tačke na kojoj čovjek može biti dovoljno daleko od divnih stvorenja i čestitih podviga. Uz produženu sa mlijekom i kiselu gledao sam pola sata kako bageri kopaju po Vrbasu, kako vade šljunak, tovare ga u kamione koji ga onda prevoze na drugu obalu.
Sve je o tome već rečeno i sve je o tome već napisano: i da Grad to radi na svoju ruku, i da građevinske dozvole ne postoje, i da županu niko nije dao ovlašćenje da sa Vrbasom radi ovo što radi, i da se inspektori (ako su toga dana to bili oni) modiraju po šetalištu, i da svi znaju sve i da nikoga nije briga šta se dešava. Mogao bi prekopati cijeli Vrbas, mogao bi njegov tok zaista preusmjeriti ka Laušu, mogao bi posjeći svaku vrbu i svaku topolu uz rijeku, pa bi opet sve bilo tragično isto.
Sjetio sam se arhitekte Dragoljuba Bakića koji je godinama govorio o urbanističkom teroru u Beogradu i njegovih temperamentnih okršaja sa naprednjačkom gerilom. I kada su nepoznati investitori počeli da podižu Beograd na vodi, Bakić je govorio da se identitet velikog grada mijenja na silu i preko noći. Za to, grmio je on, naprednjaci nisu dobili tapiju. Nikoga nisu pitali. Nikome nisu rekli šta namjeravaju da urade. Građane su ignorisali, struku su zaobišli.
Sa varvarima je uvijek tako. Oni će porušiti sve ono što su drugi prije njih napravili i na tim će razvalinama kasnije podići spomenike sopstvenoj gluposti, neznanju i nemoći. Zaista: koga je mladi župan pitao kada je počeo da ore Vrbas? Je li pitao građane? Da li je pitao struku? Možda nemamo ništa od toga, ni građane ni struku, ali ga to ne amnestira od divljanja. Koga je pitao? Čiju je saglasnost dobio? Ko mu je dao tapiju na vodotok i na obale?
Da nije i to vidio u Birmingemu? Zna li uopšte šta radi? Osim što podiže još jednu platformu za selfi?
Oni koji se kunu u Vrbas godinama sada spavaju dubokim snom. Nema tog bagera i nema tog kamiona koji bi ih iz te kome probudio. Čuveno banjolučko „šta će on“ udariće ih u glavu snažnije nego ćuskija u rukama pomahnitalog krvnika. Šta će on? Preoraće Vrbas. Napraviće besmislene kružne tokove u koje će posaditi nakazne spomenike. Dići će „kule“ i „dvorove“.
Mijenjaće dunum gradskog zemljišta za pet kvadrata jalovine. Šta će on? On će sve što zamisli. Nije to pitanje. Pitanje je: Šta ćete vi? Pošto će on sve, jasno je šta ćete vi: ništa.
Bio sam u pravu: nikuda sa Lauša.
Goran Dakić, Gerila info
