“Bilo je to uobičajeno detinjstvo tog vremena. Ja sam rođen 1962. godine u Beogradu, u Cvijićevoj ulici. To rub „kruga dvojke“. Potom su moji roditelji prešli u Pančevo, jer su tamo mogli dobiti stan. Moj otac je bio diplomirani ekonomista. Šest godina sam bio tamo. Završio sam prvi razred osnovne škole u Pančevu i onda smo se preselili na Konjarnik, gde smo živeli dosta dugo.”
Ovako počinje priču o svom djetinjstvu profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Milo Lompar u novom podkastu GERILE. Ovaj put nije bilo pitanja o politici, protestima i studentima. Lompar je pričao o osnovnoj i srednjoj školi, o profesorima na fakultetu, o tome zašto ga više interesuje vrijeme u odnosu na prostor, o Crvenoj zvezdi…
„To je bio jedan svet koji je karakteristično mešovit. U isto vreme imate radnike, imate metalostrugare, imate bravare, vozače autobusa, imate i pesnike, imate inženjere. Socijalne razlike su bile male. To je relativno uravnotežan period socijalizma. Razlikovali smo se po tome što su neki nosili adidas patike, neki su nosili puma, a neki su nosili šangajke“, priča Lompar.
Njemu je, nastavlja Lompar, 1982. godine tetka koja je živjela u Americi poslala ribok patike i to dva para – jedne duboke za košarku i druge plitke. Kada je išao pješice na fakultet, od Slavije do Kalemegdana ulicom Kralja Milana, barem su ga četvorica momaka zaustavljala da ga pitaju gdje je kupio te patike.
„To je tada bila neka posebna atrakcija. Ono što bi moglo biti bitna razlika u odnosu na današnje doba je u tome što smo svi težili nečemu da se razlikujemo. Neko je tada bio najbolji gitarista, neko je najbolje igrao fudbal, neko je bio dobar šahista. Svako je hteo da u ponečemu bude, da upotrebim tadašnji izraz, fora. Najbolji đak tada nije bio predmet nikakve sprdnje kao što bi danas bio“, prisjeća se Lompar.
Lompar kaže kako nikada nije imao osjećaj za muziku. Volio je da igra košarku, volio je šah i preferans. Noći su provodili za šahovskom tablom ili za kartaroškim stolom. Počnu u deset uveče, pa do šest ujutro.
„Za to vreme bila su karakteristična dva televizijska programa. Nema mobilnih telefona, nema ničeg. Nisam bio odličan đak, nisam bio ni slab. Bio sam vrlo dobar. Obično sam imao sedam petica i šest dvojki. Upisao sam 1976. godine 11. Beogradsku gimnaziju. Sada se valjda zove Osma, odnosno Sportska gimnazija. Nalazila se iznad Dušanovca. Nije bila na velikom glasu kao recimo Prva, Peta, sadašnja Treća, tadašnja Osma u Njegoševoj ulici“, kaže Lompar.
Disciplina je bila oštra. Bilo je par veoma strogih profesora kod kojih je bila „pogibija“ prilično velika. Profesorka srpskog jezika je bila mlada, zvala se Liljana Bajić i imala je čelični pogled iza naočara. Profesor logike Stanivuk takođe je bio strog profesor.
„Upamtio sam profesora srpskog jezika i književnosti koji je radio u biblioteci. To je bio Kninjanin Marko Rašković koji je bio jedan veoma zanimljiv čovek. I ako mi se posreći, možda ću o njemu ostaviti jedan zapis. Bio je čiraš, zapravo nikotiničar, ali kada bih sada birao ko je najviše uticao na mene, izabrao bih njega. Bio je pesnik, imao je jednu lepu zbirku pesama Rane kamena“, dodaje Lompar.
Lompar naglašava kako je rođen u Beogradu i dodaje kako je cijeli život proveo u tom gradu, ali uopšte nije vezan za taj prostor. Fascinira ga, dodaje, kategorija vremena. Voli da gleda u prošlost i da gleda kako su ljudi nekad živjeli i upravo zbog toga mu je vrijeme mnogo bitnija kategorija.
„Valjda zato toliko mnogo stvari iz prošlosti sam voleo da pročitam i da vidim. Pa i kada se krećem po prostoru, ja se krećem više tražeći tragove vremena. To je jedan način poimanja stvari. On svakako ima svoje mane, ali jednostavno je moj. Takođe manje volim prirodu. Nisam čovek kojeg fasciniraju priroda, drveće, šume. Imam oko da vidim, ali mene je uvek zanimao više čovekov trag na materiji“, priča Lompar.
O jednoj davnoj utakmici Crvene zvezde i tuzlanske Slobode, o vojnom roku, o fakultetskim profesorima, o nevjerovatnom daru pamćenja, o porazu u šahu – u podkastu GERILE…
Goran Dakić
