DRUŠTVOKOLUMNENASLOVNA

Profesor ustavnog prava Milan Blagojević: Pravosudno urušavanje budžeta Srpske

Prije nekoliko godina pisao sam o jednoj patologiji svojstvenoj samo pravosuđu u Republici Srpskoj. Naime, samo u tom pravosuđu (od njegovog dna pa do vrha oličenog u Vrhovnom sudu Republike Srpske) obavezivana je Republika Srpska da svojim vojno sposobnim državljanima koji imaju vojnu obavezu nadoknađuje štetu (materijalnu i nematerijalnu) zato što ih je ranio metak ili zrno protivničke strane u proteklom građanskom ratu. Takva sudska praksa, kakve s pravom nema u Federaciji BiH niti u zemljama iz našeg okruženja, suprotna je Ustavu Republike Srpske koji (u članu 17) propisuje obavezu Srpske da nadoknadi drugome samo onu štetu koju nezakonitim radom pričini njen organ ili službeno lice. Međutim, kada Srpska svog vojno sposobnog državljanina mobiliše radi odbrane, u tome nema ničeg nezakonitog. Nažalost, Ustav je išao drumom, a ovdašnja sudska praksa šumom, što je rezulitralo brojnim presudama sa stotinama miliona KM kojima je danas opterećen, tačnije rečeno urušen budžet Republike Srpske, a sve zbog navedene neustavne sudske prakse.

    Kazah sve ovo s razlogom, s obzirom na činjenicu da je ovih dana Vlada Republike Srpske u Narodnu skupštinu uputila na razmatranje Nacrt zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Tim zakonom, kako najavljuju iz Vlade, građanima bi bilo dato pravo da tuže Republiku Srpsku i traže novčanu naknadu štete zbog izostanka suđenja u razumnom roku, što će vremenom dovesti do ogromnih milionskih iznosa koje će Srpska iz svog budžeta morati plaćati građanima, jer će oni u postojećem stanju stvari (sa nedovoljnim brojem sudija) sigurno uspijevati sa takvim tužbenim zahtjevima.

Osjećam tim povodom svoju ljudsku, ali i profesionalnu obavezu, da javnosti ukratko ukažem na pogubnost takve politike aktuelne vlasti u Republici Srpskoj, koja će, poput slučaja s početka ovog teksta, za posljedicu imati samo dalju eroziju budžeta Republike Srpske, a time i eroziju same Srpske. Zašto ovo kažem?

    Da bi se razumjeli moji razlozi, podsjetiću na činjenicu da pravosuđe u Srpskoj još od 2003. godine, i tada izvršene (kvazi)reforme pravosuđa, hronično pati od nedovoljnog broja sudijskih izvršilaca. Na primjeru Okružnog suda u Banjaluci u kojem ja radim, to znači da nam u ovom trenutku nedostaje najmanje deset sudija da bismo bili koliko toliko ažurni, što znači da najmanje isti taj broj sudija nedostaje i Osnovnom sudu u Banjaluci. Suštinski posmatrano, stvari stoje na takav način i u drugim sudovima (poput sudova u Bijeljini i Doboju). Sve to znači da naši sudovi ne mogu suditi u razumnom roku ne zato što sudije neće da rade svoj posao, već zato što ogroman broj predmeta ne može da završi postojeći broj sudija.

    Sve ovo zna aktuelna vlast u Republici Srpskoj, ali uprkos tome ona krajnje iracionalno insistira na donošenju navedenog zakona, ponašajući se poput osoba za koje se kaže kako žele biti veći katolici od pape (što je nemoguće).

    Naravno, niko normalan ne treba imati ništa protiv takvog zakona, ali prije njegovog donošenja vlast mora poraditi na sledećem. Naime, neophodno je da Vlada Republike Srpske izvrši strukturnu analizu potreba sudova u Republici Srpskoj i da na osnovu toga objektivnim mjerilima utvrdi stvaran veći broj sudija, potreban u sudovima u Republici Srpskoj, kako bi jedino time bile stvorene pretpostavke za ažurnost sudova i suđenje u razumnom roku.

    Tek nakon te analize i imenovanja sudija koji sada nedostaju našem pravosuđu, može se ići u donošenje zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Prije toga takav zakon ne treba donositi, jer će pravosuđe bez potrebnih sudija i dalje ostati neefikasno, a obaveze budžeta Republike Srpske samo će se dodatno uvećati novim stotinama miliona KM. Za takve iznose u budžetu nema novca, pa će vlast opet posezati za ekonomski neracionalnim kreditima, kratkoročnim pozajmicama, izdavanjem hartija od vrijednosti i ko zna za čim još, čime će Srpska biti dovedena u stanje dužničkog ropstva i bankrot. Ne mogu da isključim mogućnost da neko to Srpskoj i želi da se dogodi, ali svako ko se odgovorno odnosi ne samo prema Srpskoj nego i prema građanima to ne bi trebao da čini, pa ni zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku na kojem se u sadašnjoj situaciji iracionalno insistira.

Comment here