Bosna i Hercegovina potpisala je Bolonjsku deklaraciju u septembru 2003. godine, zajedno s ostalim međunarodnim dokumentima koji podržavaju stvaranje evropskog prostora visokog obrazovanja. Kao potpisnica Bolonjske deklaracije Bosna i Hercegovina se obavezala na proces institucionalne reforme visokog obrazovanja, ali je, prema mišljenju sagovornika našeg portala tek djelomično provedena.
Glavni izazov na koji implementacija Bolonjske deklaracije nailazi u Bosni i Hercegovini jeste kompleksna legislativna situacija u oblasti visokog obrazovanja. Nije lako primijeniti Bolonjski proces na istom nivou u cijeloj zemlji zato što se jedan zakon o obrazovanju primjenjuje u Republici Srpskoj, dok je u FBiH na snazi deset županijskih zakona. Državni zakon o visokom obrazovanju je dio ulazne strategije dogovorene između Bosne i Hercegovine i Evropske unije, ali je usvojen samo njegov „okvirni“ oblik 2007. i 2009. godine.
Bosna i Hercegovina je podijeljena država i u oblasti visokog obrazovanja. Bolonjski proces u visokoškolskim ustanovama potpuno se različito primjenjuje ne samo među entitetima, već i među kantonima. Na većini fakulteta u Republici Srpskoj „na snazi“ je četverogodišnji studij. Studenti po završetku fakulteta imaju zvanje diplomiranog građanina. Ukoliko žele da završe drugi ciklus školovanja po Bolonji, upisuju još godinu koja nije obavezna. Na sarajevskom univerzitetu, sa druge strane, studij traje tri godine, a da bi dobili diplomu u struci, mladi moraju upisati još godinu dana.
“Obrazovni sistem u BiH odlikuje nedostatak sistemskog i planskog pristupa obrazovnim politikama. U ovom trenutku niko u zemlji ne zna koliko će nam kog kadra biti potrebno za deset ili petnaest godina, niti kako do tog kadra doći. Suficitarna zanimanja postaju deficitarna preko noći, a naše institucije, po običaju, reaguju post faktum”, kaže za Gerilu docent na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci Nina Govedar.
Iako je obrazovanje u nadležnosti entiteta, dodaje ona, obrazovni sistem je spor i neefikasan. Nastavna praksa ne prati nauku, a nauka se ne miješa u praksu. Nedostaju temeljno, pažljivo i planski osmišljeni kurikulumi koji bi dozvolili da se nastavni programi češće i brže mijenjaju, odnosno, da lakše odgovaraju ne samo na potrebe tržišta rada nego i na nove obrazovne koncepte i težišta.
“Svaki studijski program ima svoje specifičnosti, kao što i svaki nastavni predmet i svaki profesor ima svoje metode i pristupe. Budući da već duboko gazimo u treću deceniju XXI vijeka, čini mi se da je jedino pitanje ovdje šta je za koga moderno. Projektno učenje je predstavljalo metodičku inovaciju prije 20 godina. Sa druge strane, upotreba digitalnih alata u različitim aspektima naših života, pa tako i u nastavi, aktuelna je posebno u proteklih nekoliko godina”, ističe Govedar.
Ipak, smatra ona, projektno učenje danas može biti izuzetno izazovno i savremeno, baš kao što i korišćenje najnovijih digitalnih tehnologija može biti besmisleno i nefunkcionalno ukoliko ih profesori i studenti koriste paušalno i nepromišljeno.
“Uvođenje Bolonjskog sistema bio je, između ostalog, pokušaj usklađivanja obrazovnog sistema u BiH sa EU standardima. Nažalost, bolonjski proces nikada nije u potpunosti završen, pa se u toj vječitoj tranzicionoj poziciji u kojoj se i danas nalazimo susrećemo sa brojnim problemima i preprekama, zbog kojih svojim studentima ne možemo da pružimo sve mogućnosti koje im pruža evropsko obrazovanje”, kaže Govedar.
To, nastavlja ona, ne znači da je kvalitet naše nastave lošiji nego bilo gdje u Evropi, ali znači da su studenti uskraćeni za neke prilike zato što regulativa iz EU propisa nikada nije našla potpunu primjenu u praksi kod nas.
“Veće usklađivanje sa EU standardima sigurno bi značilo veću prohodnost i mobilnost za naše učenike i studente – i na obrazovnom planu i na poslovnom tržištu. Ali, to i dalje ne znači da EU standardi treba da budu jedini cilj reformskih procesa obrazovanja u BiH nego tek jedna od smjernica koje će nam pomoći da uspostavimo što kvalitetniji obrazovni sistem”, kazala je Nina Govedar.
Bolonjski sistem u BiH, kao i mnogi drugi zapadni sistemi koje smo „na gotovo“ i nekritički preuzeli, nažalost, nije u potpunosti ostvario svoj cilj i ponegdje je donio više problema nego rješenja. Iz tog razloga „Bolonja“ već punih 20 godina ima, kaže Govedar, gotovo eksperimentalni status projekta koji još nije ispunio sve preduslove da bude primijenjen u potpunosti, odnosno u svim predviđenim aspektima.
“Neki od primijenjenih aspekata svakako su unaprijedili iskustvo studiranja – poput veće mogućnosti mobilnosti i razmjene iskustava ili sistema bodova i kredita kojima se kontinuirano vrednuju studentske aktivnosti i mnogo više pažnje posvećuje formativnom praćenju njihovog rada i napretka. Sa druge strane, integrisani univerzitet, koji je jedan od temelja bolonjskog sistema, kod nas i dalje postoji samo u teoriji, što je posebno vidljivo u ograničenjima koja se tiču npr. horizontalne prohodnosti na nivou pojedinačnih fakulteta i univerziteta u cjelini”, ističe Govedar.
Za akademika i filozofa Zorana Arsovića ne postoji nikakva sumnja: „Bolonja“ je od početka bila pogrešan korak u obrazovnoj reformi. Ona, kaže on, predstavlja zločin protiv znanja i obrazovanja i niko se zbog toga ne može amnestirati.
“To nema veze sa obrazovanjem. Modernost je određivana kao svojevrsna renesansa i preporod, a nikakvog preporađanja nije bilo. Sve su stvari izbačene iz svoje suštine. Za šta obrazujete? Da biste ušli u proizvodni proces i da biste bili eksploatisani. Zar je to obrazovanje? Svi pričaju o sredstvima obrazovanja, a niko o njegovoj svrsi”, tvrdi Arsović.
Za šta, pita Arsović, treba obrazovanje? Na to pitanje treba da odgovore svi nastavnici kada ulaze u učionicu. Ako je čovjek samo jedna vrsta poput drugih, šta će mu duhovno oblikovanje? Nastavnici danas osposobljavaju učenika da bi ga ubacili u neko čudovište koje će ga pojesti. Društvo znanja se promoviše kao postindustrijsko društvo, ali se zapravo radi o jednoj industrijalizaciji znanja.
“To je znanje koje se odmah mora ubaciti u neku tehničku operaciju od koje možete imati koristi. Najbolji način da napredujete na ljestvicama koje rangiraju univerzitete jeste da snizite humanističke nauke. U toku je proces uniformizacije znanja. Znanje se povezuje sa istinom ekonomskog diskursa. To je smrt obrazovanja. To više nije ni poluoobrazovanje. Ovo je ne-obrazovanje. Nije u pitanju manjak znanja, nego neimanje volje da se napreduje. Obrazovanje je oteto, kao i sve ostalo, i prevedeno u drugi rod i služi drugim svrhama. Sve se temelji na novcu, jer je novac postao norma”, kazao je Arsović.
Osnovni ciljevi Bolonjskog procesa su promocija mobilnosti studenata, profesora, naučnika i administrativnih radnika, prihvatanje sistema koji se temelji na preddiplomskom, diplomskom i postdiplomskom nivou studija, promocija cjeloživotnog učenja i obrazovanja, uspostavljanje čvršćih veza između evropskog prostora visokog obrazovanja i evropskog istraživačkog prostora…
Iako BiH nije članica EU, uključena je u Erasmus+ program čime se omogućava razmjena učenika, studenata, nastavnika i mladih. Do sada je više od 10.000 mladih iz BiH učestvovalo u Erasmus+ programima. Učešće Bosne i Hercegovine u programima Evropske unije regulisano je Okvirnim sporazumom između Evropske zajednice i Bosne i Hercegovine o opštim načelima učešća BiH u programima Zajednice koji je potpisan na sastanku EU/Balkanskog foruma 22. 11. 2004. godine.
Sporazum je ratifikovan od strane Parlamenta Evropske unije u maju 2005. godine, a od Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine 2006. godine. Stupio je na snagu 8. januara 2007. godine. Tokom 2013. godine Evropska unija pripremala je nastavak, odnosno novi ciklus programa EU za period od 2014. do 2020. godina i upravo je tada uspostavljen Erasmus+, program Unije za obrazovanje, obuku, mlade i sport.
Savjet ministara Bosne i Hercegovine je na svojoj 100. sjednici, koja je održana 10. juna 2014. godine, razmotrio i usvojio Informaciju o Sporazumu između Evropske unije i Bosne i Hercegovine o učešću Bosne i Hercegovine u Erasmus+ programu Unije za obrazovanje, obuku, mlade i sport.
Politizacija obrazovnog procesa
Profesor i predsjednik Udruženja prosvjetnih radnika „Ipak se okreće“ Sonja Nedić smatra da je obrazovni proces u Republici Srpskoj politizovan i izolovan iz regionalnih, ali i iz međunarodnih školskih sistema i takmičenja, a sve se dešava zbog komplikovanih administrativnih procedura.
“Grupnog i sistemskog stručnog usavršavanja gotovo da i nema. Nastavnik koji se usavršava nije poželjan u našem sistemu. Konkursne procedure vode stranačkom zapošljavanju i ovo se mora zabraniti”, kazala je Nedić.
Obrazovanje je, dodaje ona, prepušteno entuzijazmu pojedinca, jer nadležne institucije nijednim gestom ne pokazuju želju da nagrade one koji postižu zaista vrhunske rezultate. Od najviše do najniže instance obrazovne vlasti sve je, kaže ona, svedeno na postavljanje ljudi iz potpuno drugih branši na rukovodeće pozicije.
“Donosioci odluka o prosvjeti trebalo bi da budu naše kolege, neko sa dugogodišnjih iskustvom u učionici i zbornici. Neko ko razumije i najsitniji detalj učiteljskog zanata, a ne menadžer, novinar, ekonomista, ugostitelj. Nedavanjem prioriteta stručnosti, kvalitetu i postignućima u oblasti obrazovanja svjesno se potkopava prosvjeta i u temelju radi rđavo”, smatra Nedić.
Ona dodaje da je opremljenost naših škola sramotna za 21. vijek. Od tehničkih alata za nastavu posjeduju nešto računara koji više odgovaraju muzeju nego učionicama. Interaktivne table su na nivou statističke greške, a laboratorije i opremljenost učionica u kojima se izučavaju prirodne nauče su misaona imenica.
Član Odbora za obrazovanje, nauku, kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srpke Tanja Vukomanović za Gerilu kaže kako škole u BiH često ne pripreme djecu za život, već za ispite. Nastavni planovi su, smatra ona, zastarjeli i preopterećeni teorijom, a udžbenici puni su informacija koje više ne važe u praksi.
“Ništa više nije isto kao prije 20 godina, pa ne može biti isti ni način obrazovanja djece. Djecu često uče da pamte, a ne da misle i to bez prostora za kreativnost, kritičko razmišljanje i rješavanje problema. Škole često ne podstiču i ne nadograđuju talente, već i oni najbolji često postaju žrtva šablona. U srednjem obrazovanju ima mnogo problema, ali jedna od ključnih je taj što postoji jasna neusklađenost između potreba tržišta rada i obrazovnih profila”, tvrdi Vukomanović.
Stručne škole, nastavlja ona, nemaju dovoljno prakse, a neophodan nam je i pravi sistem dualnog obrazovanja. Kada je riječ o visokom obrazovanju, smatra Vukomanović, i tu postoji zastarjelost gradiva i metoda, ali veliki je problem i to što je dio privatnih fakulteta postao legalizovana pijaca na kojoj se prodaju diplome, što direktno urušava kvalitet i ugled cijelog sistema.
“Čak se i na državnim univerzitetima otvaraju programi za koje ne postoji realna potreba. Zato dolazimo u situaciji da osoba nakon završenog školovanja nije spremna za rad, jer se ono što uči na fakultetu potpuno razlikuje od onog što treba da zna na poslu. Ono što u obrazovanju BiH predstavlja poseban problem jeste što se diploma može steći bez ikakvog truda i znanja, što dodatno urušava i povjerenje i sistem vrijednosti”, kazala je Vukomanović.
Bolonjski proces je, ističe ona, donio neke važne prednosti, posebno kada je riječ o lakšem prepoznavanju diploma i obrazovnih profila u inostranstvu. To je olakšalo mobilnost onima koji žele da studiraju ili rade vani.
“Međutim, problem je što smo iz „Bolonje“ uzeli samo ono što nam je bilo najlakše – formalne okvire i rokove za završetak studija. Suština Bolonjskog procesa je bolja povezanost univerziteta s privredom i veća primjena praktičnih znanja, a to je kod nas ostalo djelomično ili potpuno zanemareno. Bez stvarnih reformi nastavnog procesa i jačanja veza sa privredom, „Bolonja“ ostaje samo forma bez sadržaja”, rekla je Tanja Vukomanović.
Usklađivanje sa EU standardima bi svakako moglo da unaprijedi naš obrazovni sistem, ali samo ako se pristupi suštinski, a ne birokratski. EU standardi podrazumijevaju, dodaje Vukomanović, jednake šanse za sve učenike, digitalizaciju obrazovanja, mobilnost studenata i nastavnika, stalno stručno usavršavanje nastavnog kadra, kao mnoge druge stvari kojih se trebamo pridržavati.
“Problem je što kod nas evropski standardi često završe u izvještajima koji se pišu, a ne u učionicama. Sve dok reforme ne počnemo sprovoditi zbog nas samih i sve dok ne budemo imali strategiju za budućnost, a ne zbog ispunjavanja „zadaće“ prema EU, nećemo vidjeti stvarne promjene”, zaključila je Tanja Vukomanović.
Primjeri uspješne implementacije Bolonjskog procesa
Norveška je među prvim zemljama koje su u potpunosti i brzo implementirale Bolonjski proces. Reforma kvaliteta bila je reforma koju je pokrenulo Ministarstvo obrazovanja i istraživanja Norveške na osnovu preporuke Mjøs komiteta (1998–2000). Uvedena je tokom 2002–03. godine i promijenila je čitav sistem visokog obrazovanja u Norveškoj kako bi bio usklađen sa Bolonjskim procesom.
Glavne promjene uključivale su prelazak sa starog sistema latinskih titula na međunarodne stepene Bachelor (osnovne studije), Master (master studije) i Philosophiae Doctor (doktorat). Time je zamijenjen prethodni sistem diploma koji je uključivao stepen cand.mag. od tri i po ili četiri godine, praćen stepenom hovedfag od jedne i po ili dvije godine. Reforma je ukinula mnoge prethodne titule na nivou mastera. Trajanje studija je ranije bilo različito, u zavisnosti od oblasti, i kretalo se od četiri do šest godina.
Druge promjene obuhvatile su prelazak sa bivšeg numeričkog sistema ocjenjivanja (od 1,0 do 4,0) na slovnu skalu od A do F. Takođe, prethodni sistem bodovanja vekttall (sa nominalno 10 vekttall po semestru) zamijenjen je Evropskim sistemom prenosa bodova (ECTS) sa nominalnih 30 bodova po semestru. Reforma je uvela nove zahtjeve za praćenje rada studenata, obavezujući univerzitete i visoke škole da troše više resursa po bodu, naročito u vezi sa obavezama vezanim za zadatke.
Gerila/Goran Dakić
