Osmica kolega!

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Nije lako biti student. Tokom mog dugogodišnjeg studijskog staža koji je obilježen višegodišnjim produžavanjem apsolventskog roka uslovljenog radnim vremenom u matičnom preduzeću, padalo mi je često na um kako su brojne moje kolege zbog studiranja putovali, tražili stanove, ali ih je krasilo to što nikad nisu odustajali. “Never give up” bila je krilatica mnogih od njih.

PIŠE: Đorđe Vujatović

Priče o životnim uspjesima i neuspjesima, obrazu, ali i “naobrazbi” bile su obogaćene i sa iskustvom drugih studenata, a koji su već dobili status urbanih legendi. Njihove priče bile su toliko inspirativne da čovjeku bude žao što akteri bar nisu postali motivacioni govornici.

Kažu da je u dobro poznatoj “Šestici” izvjesni mladić Mehmed često ispijao kafe, a u “Indexu” naručivao da mu sviraju “DŽemper za vinograd” od Miladina Šobića. Nije mu smetalo ni što je samo nekoliko godina iza rata prešao i mrsku entitetsku granicu i počeo studirati u Banjaluci.

Govore mi drugari koji su stanovali u studenjaku da je mučno bilo gledati ga kako se zlopati tokom učenja, da je satima sjedio nad knjigama i skriptama, tek ponekad je podizao stidljivi pogled i ponekad oprhavan teškim brigama poluglasno i sam zapjeva kako ponekad poželi da ostavi studije i upiše neki zanat.

Ipak, nije želio da odustane. Znao je da bi to razočaralo roditelje i rodbinu. “Izdrži”, bodrio je sam sebe, “budi uporan”, vrištao je u sebi. Nije “ganjao prosjek”. Nije mu trebao za stipendiju. Bio je zadovoljan kad mu je upisana prva ocjena u indeks.

“Osmica, kolega”, grubim glasom reče strogi profesor i uputi pogled preko naočara, ne sanjajući da je na taj način već obiježio život mladog studenta Mehmeda. Ali Mehu je sudbina  već predodredila i za velika djela i visoke funkcije.

Kaže druga priča da se i jedan mladić, nošen slobodarskim idejama iz grada Mladena Stojanovića, obreo u jednom velikom kabinetu u prestonici. Za nauku, do tada, nije imao vremena, ali već je bio rafinisan, a za namijenjenu ulogu mu je bila preko potrebna diploma.

Bez obzira na brojne obaveze, ispite je davao bolje nego mnogi redovni studenti. Toliko je bio dražestan, da ga je jedan profesor toliko zavolio, iako to nije bilo nimalo etički, te ga tako upoznavao s brojnim profesorima koji su bili fascinirani znanjem ovog mladića.

Zamalo da uđe u Ginisovu knjigu rekorda jer je u jednom danu položio vise od 5 ispita. Sreća pa je država prepoznala taj kapacitet i kasnije mu namijenila javnu ulogu.

Da obrazovanje nikada ne prestaje i da nikada nije kasno, kaže nam nova priča, ovaj put o jednoj djevojci koja je tek u šestoj deceniji života shvatila da može još mnogo da da društvu. Duša od žene.

I učila je marljivo, usavršila se, dobila diploma visokoškolske ustanove i već 15 godina zdušno brani narodne interese, a taj posao toliko voli da sebe nije mogla zamisliti u penziji. Ni mi ne možemo da zamislimo logos politicos bez nje, a ni TV dnevnike.

I nisu ovo tek urbane legende. To su jake priče o ljudima koji su uspjeli. Ljudima koji nikada ne odustuju i koji su shvatili da je u znanju moć. I ako se okrenete oko sebe, takve motivacione priče možete sresti na svakom uglu, u svakom javnom preduzeću, agenciji, instituciji…

Mnogi su sa zebnjom iščekivali profesorov pogled preko naočara, uz olakšavajuću konstataciju: “Osmica, kolega”.

“Poštovani putnici, u Banjaluci ćemo napraviti 20 minuta pauze. Imate dovoljno vremena da popijete kafu i završite fakultet”.