Od Banje Luke do Beograda ima 328 kilometara. Ukoliko idete najkraćom rutom, onom preko Hrvatske, u Beograd ćete stići za 3,5 sata. Ako idete koridorom, valja putovati i dobra dva sata više. Našem današnjem gostu trebalo je sedam dana da pređe taj put pješke i to – sa košarkaškom loptom u rukama.
Banjolučanin Aleksa Kresojević driblao je košarkašku loptu do Beograda za Banjolučanina Sergeja Stupara koji je ostao nepokretan nakon saobraćajne nesreće. Aleksa je prije toga, takođe za Sergeja, dvadeset i četiri sata bez prestanka šutirao na koš.
„Prošle godine sam šutirao za Sergeja 24 sata na koš bez prestanka, odnosno bez spavanja. Nakon toga sam odlučio da pješačim do Beograda sa košarkaškom loptom u rukama. Devedeset devet odsto puta sam vodio loptu i spuštao je u dribling zato što mi je tako bilo lakše i zato što je to prilično dosadan put“, kaže Aleksa za Gerilu.
Prva dva dana ga je pratio drug. Prvo do Prnjavora, potom do Dervente. On je išao biciklom ispred njega i čekao ga na svakih kilometar do dva. Aleksa je dnevno prelazio preko 50 kilometara. Kiša ga je uhvatila jedino pred Modričom. Najteža dionica bila je, kaže on, ona uz rijeku Bosnu, od Prnjavora do Modriče.
„Tu je mnogo saobraćaja i bilo je katastrofa. Kamioni idu preko ograničenja. Išao sam stalno lijevom stranom, a kada idem lijevom stranom nema mnogo slobodnog mjesta zato što se uz cestu nalazi zid. Devedeset odsto puta pratio me je taj zid. Penjao sam se na neka mala uzvišenja koje ne služe uopšte za pješake“, kazao je Aleksa.
U Beograd je stigao sa pomalo oporavljenim nogama, jer je u Šimanovcima napravio jednodnevnu pauzu, ali od Modriče do Brčkog su mu noge bile u užasnom stanju. Palac mu je bio na ivici infekcije, a ostao je i bez nekoliko noktiju.
„Imao sam tri para vrhunskih patika, ali ne postoje patike koje mogu podnijeti toliki put. Malo sam se slabije informisao na početku, pa nisam uradio pripreme kako je trebalo. Morao sam obići deblje čarape zbog trenja, ali to sam tek kasnije saznao. Noge su sada odlično, oporavile su se skroz“, priča Aleksa.
Tokom putovanja Aleksa je nosio majicu na kojoj su bile dvije važne poruke i koje su u dobrom dijelu odredile i karakter njegovog putovanja koje je prije svega bilo humanitarno. Prva poruka je jasna – „Jablanica?“.
„To je bila jasna poruka za ljude koji su stradali u Jablanici i za one druge koji žele da nas podijele na Hrvate, Muslimane, Srbe. Namjerno sam stavio poruku koju su mnogi protumačili politički i koja nije bila politička ni u jednom momentu. To je moja podrška stradalima. Nesreća u Jablanici je zataškana i svi treba da se upitamo šta se tamo stvarno desilo“, ističe Kresojević.
Na majici postoji i poruka za stradale u Srbiji, tačnije za one koji su poginuli kada je pala nadstrešnica u Novom Sadu. Ljudi su i na tu poruku gledali kao da je politička, a Aleksa kaže da je to stavio kao vrstu podrške studentima i u znak sjećanja na stradale.
„Nisam imao poteškoća zbog tih poruka na majici. Vjerujem da ima više dobrih ljudi. Tako je i bilo na kraju. Imao sam jednu neugodnu situaciju u Srbiji, poslije Buđanovaca i prema Šimanovcima. Neki momci su stali, ja sam imao fluorescentni prsluk i vodio sam loptu. Nije pisalo ništa naprijed, nije ni moglo, a oni su počeli da me vrijeđaju i da me psuju. U Srbiji je student svako ko obuče fluorescentni prsluk“, rekao je Kresojević.
Goran Dakić
