Možda zaista i jeste. Možda je na djelu svjetska zavjera protiv Republike Srpske i srpskog naroda u Republici Srpskoj. Protiv svakog Srbina koji diše srpski vazduh, jede srpski hljeb i pije srpsku vodu. Možda je Dodik u pravu kada kaže da na nas udaraju i s lijeva i s desna, i odozgo i odozgo, i vertikalno i horizontalno. Možda smo zaista okupirani, možda nam prijeti svekoliko pogubljenje, možda su se svi digli da nas precrtaju i da nas pomnože sa nulom.
Možda je Dodik zaista u pravu. Možda su se Amerikanci u potpunosti ostrvili na nas. Hoće da nas pregaze, hoće da nas razvale, hoće da nas nema. Možda je Dodik u pravu kad kaže da su nas najprije bombardovali osiromašenim uranijumom, a sada nas dave nevidljivom tintom i svilenim gajtanom. Može biti da je u pravu kada kaže da silni ne biraju kada, kako i koliko koga udaraju. Ne brinu o tome da li su u pravu ili ne. Samo gaze, krše i lome dok zadnji bubreg ne bude izvaljen iz loja.
Možda je u pravu kad kaže da je i političko Sarajevo protiv nas. Da žele da nam uzmu ime kao što su nam uzeli himnu i zastavu. Da žele da otmu imovinu. Da sve što je naše preko noći postane njihovo. Da sve bude Bosna i Hercegovina. Ako bi ikako moglo, bez Srba. Ako ne može, onda da bar svi budemo Bošnjaci. Da, možda je Dodik u pravu kada kaže da smo svi taoci sarajevske politike koja ne zna šta hoće, ali veoma dobro zna šta neće: Republiku Srpsku i Srbe.
Možda je Dodik u pravu i kad kaže da je Bosna i Hercegovina nemoguća država. Da u njoj ništa ne funkcioniše. Da je ona mrtvo slovo na odavno umrlom papiru. Da njome upravlja jedan turista uz sasluživanje nekoliko ambasadora. Možda je u pravu kad kaže da je Šmit nelegalan, a da je Marfi seronja. Kada njemačku ministarku proglasi nepoželjnom osobom i kada najavi sankcije Sloveniji. Kada se obruši na sve koji nisu Mađarska, Rusija, Srbija, Kina i Tramp.
Možda je Dodik u pravu i kada kaže da ovako dalje ne može. Da je sve toliko porušeno da više i nema šta da se sruši. Možda je u pravu kada kaže da nikome ne pada na pamet da gradi. I kada kaže da u Bosni i Hercegovini niko ne želi da razgovara i da se dogovara – i to je možda u pravu. Možda je u pravu kad kaže da je opozicija u Republici Srpskoj izdajnička. Da sluša američku ambasadu i stranog turistu umjesto vlastiti narod. Da im je draže Sarajevo nego Banja Luka. Da radije klanjaju u džamiji nego što se krste u crkvi.
Možda je u pravu kada kaže da mu je sve namješteno. Da ništa nije uradio. Da ga politički progone, da ga politički optužuju, da mu politički sude i presuđuju. Možda je u pravu kada kaže da je presudom Suba BiH država nestala. Možda je u pravu što se nada da će u drugostepenom postupku biti oslobođen. Što će vidjeti Putina i trideseti put. Što će prijepodne sisati Vučićevu, a popodne Orbanovu sisu. Možda je u pravu kada Trampu nudi sva rudna bogatstva Republike Srpske vrijedna stotinu milijardi dolara.
Možda je Dodik zaista u pravu. I možda je sve zaista onako kako on kaže da jeste. Ako je tako, kako ćemo protiv toga? S čime ćemo, što bi rekao Njegoš, pred Miloša? Kako ćemo odbraniti Republiku Srpsku? Koga ćemo isturiti u prve redove i gdje ćemo iskopati rovove? Ko će komandovati, a ko jurišati? Ko će ginuti, a ko švercovati? Kome za trideset godina opet nećemo podići spomenik? Ako je Dodik u pravu, a možda zaista i jeste, ko će i kako spasiti Srpsku?
Moramo krenuti od početka, a nalazimo se na kraju. Niti imamo koga pitati, niti nam ko umije kazati. Sadašnjost nam je svedena na „disanje strogo“, a u ono što je bilo ne znamo da gledamo. A tamo stoji jedna rečenica koja bi nam glave valjala i koju je prije skoro stotinu godina zapisao jedan od najumnijih Srba, onaj koji je među Srbima zapisan kao prvi Slobodan: „Samo onaj narod koji uživa unutrašnju slobodu u stanju je raditi na oslobođenju onih svojih delova koji se nalaze pod tuđinskom vlašću.“
Treba nam, dakle, unutrašnja sloboda. Treba nam ono što nemamo, treba nam ono što smo olako prodali. Treba nam ono što smo uz dva piva ili uz tri kafe zamijenili za borački dodatak ili za prijevremenu penziju. Pola kilograma slobode da bi se sin zaposlio. Kila i po da bi kćerka položila zadnji ispit na trećoj godini. Dva kilograma slobode bez kostiju da bi brata imenovalo za zamjenika direktora. I zato sada imamo to što imamo. Nepoštene tužioce i nečasne sudije. Uplašene profesore i nezainteresovane studente. Partijske rektore i poslušne dekane.
Imamo borce koji umiru u zavejanim zaseocima zato što nema ko da dođe po njih kada padne metar snijega. Imamo ministre koji po cijeli dan potpisuju naloge šoferima. Direktore koji ni do klozeta ne idu bez dnevnice. Poslaničke panjeve na kojima stranački šefovi odmaraju guzice. Parlament koji samoga sebe ponižava i ismijava. Koji ne poštuje ono što donese. Koji gazi ono što usvoji. Predsjednika koji nije prodao samo ono što je njegovo. Premijera koji je pametniji kad spava. I takvi treba da nas vode, takvi treba da nas brane? Možda je Dodik zaista u pravu. A možda i nije toliko strašno šta nam drugi rade kada vidimo šta nam rade ovi koje smo sami sebi izabrali.
Goran Dakić
