Primljen sam u Sarajevo 1991. godine. Fakultet nije mogao da odlaže, pa su me pustili. Išao sam 1993. godine u Novi Sad, pa sam pao. Pa sam išao na Cetinje. I tu sam pao. Svi oni koji su me primili u Sarajevu bili su tu, ali sam pao. Potom sam pao 1996. godine na FDU. I onda sam odlučio da odustanem.
Niko mene nije oborio zato što sam ja došao iz Bosne, nego sam bio grozan. Moja sestra je bila sa roditeljima u Njemačkoj i ona je vidjela da na BK akademiji klasu primaju Ružica Sokić i Pera Kralj. Kaže ona meni da predam kod Pere Kralja, jer je budala izašla iz rata i treba njemu muška ruka da mu zategne dizgine. Prvo sam odbio, jer sam počeo da radim u Pozorištu u Prijedoru. Plata je bila pedeset maraka u bonovima.
Ali, nagovori ona mene. Nemoj, kaže, da budeš budala! Bez škole nisi nigdje prispio! Naučićeš zanat. Platićemo. Ženo božja, to košta! Šta te briga šta košta! Mi ćemo ti pomoći! I stvarno su oni sve to iznijeli. Ne znam gdje bih danas bio bez njih. Pera Kralj je mene primio me iz prve.
I radimo neku vježbu… Kolegica je govorila neki monolog… Sjedimo svi u nekom polukrugu, a profesor je naslonjen na jedan pijanino. Stavio je neko piće za nas i za sebe, plus neke sjemenke i gleda kako mi radimo. Kolegica nešto govori, mi je slušamo, a on polako prolazi učionicom. Dođe do mene, a ja ništa nisam svjestan. I samo me zgrabi za ruke.
„Pogledaj u svoje ruke“, kaže profesor. Ja pogledam i vidim kako držim pušku.
„Acke, sine, biće sve u redu“, kaže profeseor.
Ne vjerujem. To su vjerovatno prvi signali PTSP-a. On je bio čovjek broj jedan. Pa onda veliki glumac. Potom i profesor. Postoje veliki glumci koji nisu bili u stanju da prenesu znanje studentima. Kod nas je predavao Vlada Jeftović. On nije bio veličanstven glumac, ali bio je jedan od najboljih profesora glume. On je pravio najbolje klase. Imao je nos da odabere i da školuje. I zaista je bio majstor. Pera Kralj je imao štof za profesora. Imao je uho da čuje kad falširaš i kad lažeš.
Ne, kaže prof, to lažeš. Ja prvih godinu dana nisam uopšte razumio šta on meni govori. Šta znači da lažem? Šta? Pevaš, Acke! Pevaš! Nemoj da pevaš, kaži istinu. Moraš da budeš na sceni ličnost. Uzmeš vazduh. Kao kad igraš košarku. Vazduh, pa šut. Tako je i ovde. Vazduh je, kaže, misao. I slušaj onoga šta ti govori i odgovaraj mu. Imali smo godinu dana nastave kada smo svi jedne druge slušali…
Ti govoriš monologa, a on ne gleda tebe, nego tebe kako slušaš. I poslije petog ponavljanja, i on kaže: Stop! Nemoj da glumiš, nego slušaj. Moraš da slušaš.
